Dnevnik jedne Šizike

Pre neki dan u autobusu sedimo jedno do drugog krupniji momak i sitnija ja.  Na unapred utvrdjenoj stanici, kao na nekom granicnom prelazu, ulazi kontrola.  Prilazi mi stariji muskarac i bez reci pokaza svoju legitimaciju. Hvala Bogu pa sam prosla period ranog majcinstva kada se trenira neverbalna komunikacija te sam, iako plavusa, odmah shvatila sta se od mene ocekuje. Ljubazno mu pruzam svoju mesecnu kartu (za nezaposlene - cisto da se zna). Kontrolor mi je bez izrazene mimike il ne-daj-Boze emocija pregleda, vrati i ode dalje.  Momak je za to vreme nehajno gledao kroz prozor.  Njega kontrolor nista pitao  nije .  Valjda da ne uznemirava coveka, sta li?!  Dok sam gledala kontrolora kako legitimise dalje po autobusu, shvatila sam da mi istovremeno rastu i magarece usi i rogovi.  Za ovog pored bila  sam  magarac i to je bilo vise nego ocigledno. Kontrolora mi je doslo da ujedem.  Da je na mestu do...

Imala sam tu "srecu" da mi jutro pocne na roditeljskom sastanku. Osim sto sam sat i nesto malo vise slusala monolog na temu uspeha "nase" dece, planove za rad opet "nase" dece i obaveze koje imaju deca, a Boga mi i mi - roditelji, ne mogu a da se ne zapitam - kako je doslo do toga da u ovoj zemlji svi imaju neke obaveze prema nekome ali nikakva prava? I sa druge strane, kako ti sto od nas ocekuju da ispunjavamo obaveze imaju samo prava, a bas nikakve obaveze?  Kad su se razveli prava i ob aveze i poceli da zive zasebne zivote na dva kraja grada? Da li je taj razvod morao biti bas tako nesrecan pa da se vise nikada ne sretnu u jednoj tacki? Dok sam sumirala utiske i obaveze bez prava, dosla sam do zakljucka da sam verovatno jedina osoba od nas 50 koliko je slusalo monolog, koja je trazila i neka prava. Ostali su manje ili vise pomirljivo cutali i prihvatali svoje obaveze. Pa kako je moguce da grupa od pedeset u proseku cetrdesetogodisnjaka nema ...