Nema za ovo adekvatnog naslova

Godinama već izbegavam da vidim ovu sliku. Ovako sam zamisljala sebe - stajacu na placu komsije Ace, gledacu u pravcu ove kuce i plakacu kao malo dete kad joj autobus zgazi i u paramparcade pretvori omiljenu igracku. Kako sam zamisljala tako i bi samo virtuelnim putem. Lezim u krevetu u 07 ujutru, otvaram mail i zaticem fotografiju napravljenu sa placa komsije Ace. Gledam u pravcu kuce i suze se slivaju same.

Ovo je bio moj svet, moje detinstvo, moja oaza. Ovo je mesto gde sam odrasla, stvarala prva prijateljstva, naucila da igram badminton, verem se po tresnji, vozim poniku kao da je namenjen za extremne voznje i ko zna sta sve jos ne. Ovo je mesto za koje sam verovala da nikada nece nestati i da ce biti deo odrastanja mog deteta na nacin na koji sam ja tamo rasla. Ona nije stigla ni da ga zapamti, a taj deo sveta je zauvek nestao iz nasih zivota.

A onda ko drugi nego bas onaj sa kojim sam odrasla i delila prolece, leto i jesen od kad znam za sebe - ispadne hrabriji i pametniji od mene i sa mesta na kome sam ja zamisljala da stojim i placem, uslika nase detinstvo u 9 slika.

Moji Cortanovci na jedan skroz drugi nacin. Nista moje vise tamo nema. Postalo je tudje, drugacije, ogradjeno, izbetonirano ...ima tacno toliko betona koliko sam ja upotrebila godinama u nazad da zacementiram dusu da me ne boli kad pomislim na ovo mesto. Ima i konja, bas one zivotinje za kojom moje dete zudi, a ja nikada necu imati priliku da joj to dam. Nonsens zar ne? Na mestu gde su meni davali sta sam god trazila stoji najveca zelja mog deteta. 

Ne znam da li suze sad teku zbog mene ili zbog nje, ili je ovo tuga onog deteta u meni koje zna kako je lepo biti razmazen i voljen, ususkan u ravnici, dok u hladovini tridesetogodisnje visnje bezbrizno slusas vokmen i pevas na sav glas.

Nocas sam sanjala bombardovanje. Sanjala sam da ponovo pocinje i cvrsto grlila cerku sa zeljom da je zastitim od zvukova aviona i bombi koje padaju po nama. Da je danas 24.03. shvatila sam dok sam zamisljala kako grlim svoje dete ispod pedesetogodisnje visnje dok na sav glas pevamo Keti Peri sa po jednom sluskom mp3 u uvetu. Nisu snovi tako glupa stvar. Predskazali su da ce neka bomba pasti na mene danas. Da stvar bude najludja uloge su se zamenile. Od bombe koja me je ovog jutra zadesila mene je zastitila cerka svojim zagrljajem i mudroscu. Jedina je shvatila da suze koje teku nad jednom fotografijom kuce mogu biti samo suze za Cortanovcima. Ni majka, ni otac kojima sam fotografiju poslala nisu znali sta gledaju. Njihovo identicno pitanje "Sta je to?" ucinilo je da se jos jednom osetim samom, bas kao sto sam kao dete na tom mestu znala da budem. Moj pubertetlija ipak nije zakazao. Prepoznao je kako nesrecno cvili moje unutrasnje dete i cvrsto ga zagrlio.

Ova strasna slika i taj strasni san izgleda su hteli da mi pomognu i omoguce da konacno shvatim da je zivot u buducnosti, a ne u proslosti!